Tuesday, May 8, 2012

Đorđe Balašević (najlepši citati)

" Ali ona se katkad tako lepo smeši... Pet minuta u njenom društvu mi bude kao da sam dobio na loto-u. Hodam ulicom poput nekog narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema jačeg i moćnijeg stvorenja od mene... I zato me one tri ne zanimaju... ne bi me zanimale ni da ih je trista, kada hoću tu jednu!"

"Ostala je knjiga sa par nepročitanih stranica, i neke stvarčice od Herendi porcelana, jedan pulover u kom si ti bila, i ostala je ploča Best of Ry Cooder, i fina, mala plava kutijica za puder, a ja sam tebe ostao željan, sve dok me ne bude... mila moja..."


"Retko odlazim kući, a pišem još ređe, a slike postaju sve bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne, al' tako to krene, pa nekad naručim piće, pa stignem u svatove njene, sve prave ljubavi su tužne..."


"Ma ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene. U tome je nesporazum. Ipak, sačekaću ga još malo, još malo, a onda odlazim..."


"Preslušao sam 'sekretaricu'. Tri zadnje poruke su bile bez reči, no, neke glasove i ne moram čuti da bih ih prepoznao...
- Laku noć, ti mala Breskvo, kako si samo i mogla da pomisliš da te neću prepoznati po načinu na koji zadržavaš dah? "


"
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve?
I bio sam u pravu...
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast...
Koliko samo promašenih tema?"



"Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više.
U stvari, ne...
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put.
Upoznao je nisam još uvek?
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim? Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta.
Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati.
- Mogla bi mi dati adresu. Da ti se javim jednom kartom.
Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom? Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi...
- Bila sam i ja u Istri. Doduše zimi. A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najlepše?
Srđa je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalepio besprekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo.
- Smisli ti nešto Petraš. Ti si dobar u tim stvarima.
OK.
Ništa lakše.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše.
U ono doba godine kad si ti tu
. " 




"
Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe.  Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato... Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik..." 



"Oni koji su uspeli da vrate osmeh na lice onome na kojem još uvek ima tragova suza, samo oni znaju kako je to dobar osećaj."


"Izmislili su hiljadu načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi... Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš i nisu neka vremena za zaustavljanje."


“Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše...
U ono doba godine kad si ti tu...”



''Sto hiljada reči znam, al' jedna mi fali da nju kako treba opišem...''


"Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... 

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... "

"Ne nismo mi bili ljubavnici. Nikad... Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali. I to je sve... Oboje smo na lančiću nosili po polovinu davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo. Ko zna zašto, ta je tajna lebdela nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena, kao ukleta lađa. Negde ovde,  daleko. Negde tamo, blizu. Ni na nebu, ni na zemlji... Nismo mi bili ljubavnici. Nikad. Samo smo se ponekad u dugim noćima punog meseca malo tražili po talasnim dužinama čeznje. I to je sve..."

"Želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo.. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put.. Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu..."




‎"...sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se... Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama... Snovi su frka živa... Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih. To pouzdano znam."


"A volela ga je puno, i previše ako mene pitate. Mislim da ni sama nije znala zašto i na koji način, ali volela ga je. Koketirala je sa drugima, da se razumemo, i ljubila je druge, puno njih... Ali nije imala tu iskru u očima i taj osmeh na licu kao kada bi pričala sa njim..."


''Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti... Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko...''


"Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... A more ume nemilosrdno da se primiri... Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... 

Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene... 
I, ma šta se desi... 
U meni će zauvek ostati ona so... "


"I onda kada sam mislio da je pravo vreme da odem, da zaboravim i kada sam verovao da mi je svejedno, ona bi banula niotkud i sve bi počelo ponovo. Ne znam zašto me je taj pogled toliko očaravao, a da budem iskren, nisam se pretjerano ni otimao kada bi bila u mojoj blizini. Sa srcem ne možeš kako želiš..."


"Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti, i teško će ti ona to priznati. Ma, i kad ti prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona. "


" Žena je jedino 'divno' stvorenje koje razlikuje dobrog i lošeg muškarca. Dobrog koristi, a lošeg zavoli."


''Pravog muškarca, s' kojim ćete trajati, nećete prepoznati po izgledu, po diplomi, po inteligenciji. Onog pravog prepoznaćete po načinu kako vas drži za ruku, kako vas ljubi, kako vas grli - ni prečvrsto da ostanete bez daha, a ni prelabavo da nestanete bez traga. Pravi vas drži taman onako kako treba, da znate čiji ste.."


" Ljudi su kao školjke... moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser. "

"Pa eto, mogu ti reći da mi nedostaješ i večeras. Ništa više nego prethodne večeri. I ništa manje od sledeće večeri. Ali neću ti to reći. Naravno da neću. Osetit ćeš ti to već sama. Kao što i ja osećam da negde nekome nedostajem..."


"Nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj neko. Nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam u stvari ni šta smo. Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu. A nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj neko..."


"..Ne znam zašto me taj pogled toliko očaravao, a da budem iskren, nisam se preterano ni otimao kada bi bila u mojoj blizini. Sa srcem ne možes kako želiš."


"Ti modri podočnjaci su kao vlažni pesak upijali dremljive talase sjaja po kojima sam njene oči nekad lako pronalazio i u najvećim gužvama pogleda..."



"Ona te neće čekati vječno. Sačuvaj to što možeš imati sa njom jer ako ti ne budeš znao, znat će neko drugi, sigurno."




"Nije nju prijatelju, zabolelo to što ne može biti srećna sa drugim. Nju je zabolelo to što ne može biti srećna sa tobom."


''Teško je kada živiš za dan koji ne znaš kada će doći, za dan kada ćeš je ponovo videti. Teško je, kada si sam i nedostaje ti glas, lice, dodir, osmeh, kada ti nedostaje biće koje je tvoja bolja polovina. Teško je prijatelji. Želim vam da nikad to ne iskusite, jer taj bol prijatelji, nije za ljude...''



‎''Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verojatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek...''



"Mogla je ona bez njega. Itekako je mogla! Odlično je glumila hladnokrvnost, pred svima se trudila biti ravnodušna, i ako se u njoj nešto preokrene svaki put kad ga neko spomene."


"Od nakita je nosila samo OČI!"


"Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro... I tu smo gde smo..."



"Ne zameram ti. Ovoliku ljubav je nemoguće uzvratiti."


"Ali žene ne učestvuju u trci, to znaš. One učestvuju samo u pobedi... oduvek."


"Ona?! Ma nee! Ne voli me više!
- Otkud znaš? Jesi li ikada video boju njenih očiju kada tebe nema u prostoriji?"


"Znaš prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim, baš voleo. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio, al' sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto.. Baš njoj sam najviše boli nanosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe. Stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam đubre..."


"I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se... Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem..."



‎"Tako to biva. Čudni su magneti u nama. Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje."


"No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine...
Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njen žig, da ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici..."



"Mašta me je upropastila... Uvek sam ljude zamišljao boljima nego što jesu."


"Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao..."



"...Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Neću da se mešam, Rida, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde..."


"Načuo sam da je otišla, onako, bez pozdrava. A ja sam zapravo želeo da joj priznam da sam bio gad. Ne, ustvari nisam hteo to da joj kažem. Hteo sam samo da joj šapnem poslednji put da je bila moje sve...Pazi mene ”bila”...Zapravo,bila i ostala moje sve...Al’ j*** ga."

"Nije bila laka žena, ni pokvarena, ni neverna... To je bila jednostavno zaljubljena žena, ništa posebno."


"Vidiš?
Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara...
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?"


"S tugom jednostavno treba umeti... 

Tuga je kao starica koja prodaje karafile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad tad okrenuti i otići, i ako ti se u prvi mah čini da ce zauvek cvileti kraj stola... 
I,pazi... 
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje nece se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu... 
I onda si gotov... 
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija... 
I nikada te više neće zaobići..."

7 comments:

  1. Koji stihovi....da se sav najezis....ko razume...

    ReplyDelete
  2. Genijalno!!! Đole je jedan od najpametnijih ljudi na cijelome balkanu!!

    ReplyDelete
  3. Slažem se sa vama gospodo. Zna čovek o čemu treba da piše. :)

    ReplyDelete