Kad žena zavoli...

                "Ima oči deteta i na sve pristaje bez puno pitanja..." baš kao što i pesma kaže.
 Ja konkretno žene delim na dve grupe: naivne i mangupe. Tačnije, imala sam prilike da upoznam uglavnom ove dve "vrste" žena...
      Naivne su one tipa moje drugarice, one koje čekaju svog "princa na belom konju". Takve žene veruju u večnu vernost, ljubav i poštovanje, i upravo takve u životu najgore i prođu. One uglavnom potiču iz porodice gde su svi srećni, zadovoljni i nasmejani, a takođe dosadni i ne teže ka ničemu. Drže se tih nekih svojih uverenja, ne shvatajući da su provaljene od strane jačeg pola, i da na kraju krajeva nemaju ništa.
A sa druge strane ja bih sebe svrstala u onu drugu grupu ženskih "mangupa". Mi konkretno težimo brzom načinu života, adrenalinu, akcijama i avanturama. Mi smo kao ruleti... oni klasični namešteni ruleti, koje niko ne može provaliti. 
Ne znam zašto, ali nikada nisam verovala u muške priče.
    Kako sam kog momka upoznavala, shvatila sam da svaki ima neku svoju priču koja liči na priču prethodnog, tačnije da su po istom kalupu smišljane.
      Muškarci retko kad zavole, a kad vole, onda vole do beskonačnosti. Imala sam se prilike uveriti i u to.
Dok, sa druge strane, ženama nije teško da se zaljube... Njima je dovoljno da im muškarac pruži mesto za plakanje na svom ramenu, da pokaže svima da je ona njegova i naravno da joj svakoga dana priča neke nove laži. Laži tipa: "E, volim te najviše na svetu!"; "Ti si mi jedina!"; "Ni jedna mi nije bila kao ti!", itd.
     Ne znam da li bi se dame složile sa mojom konstatacijom, ali za mene su svi muškarci lažljivi i svaki će vas povrediti, makar i ne namerno.
      

Mesto na koje bih pobegla...

      Živim u malenoj Crnoj Gori, koja ima nepunih sedam stotina hiljada ljudi i ne tako razvijenu ekonomiju.
I ako sam još uvek mala, imam velike ambicije i snove, a u ovakvoj državi mislim da nemam mogućnosti da ostvarim bilo šta od već pomenutog. Stoga svake večeri pred spavanje, razmišljam i maštam o idealnom mestu za ispunjenje mojih snova, mestu na koje bih otišla... Mestu na koje bih najradije istog trenutka pobegla od ovog mizerluka i primitivizma, loših i zavidnih ljudi, i propalih pokušaja...
I eto ga!
    Njujork, grad koji nikada ne spava, to je grad iz mojih snova. To je mesto na koje želim otići.
Oduvek me je fascinirao njegov izgled, ulice prepune ljudi koji uvek negde žure, izlozi prepuni divne gadrerobe i cipela, pa čak i građevine koje s' godinama "rastu" sve više i više...
    Želim da uspem u životu, da ostvarim svoj "američki san"! Želim da jednoga dana vodim svoje preduzeće koje će se visoko plasirati na tržištu i biti među najboljima.
Da, to je ono što želim, da budem među najboljima, a to ovdje nikada ne bih uspela...
    S nemogućnostima ove propale države, ostaje mi samo da verujem u svoje sposobnosti, kvalitete i da uvek stojim iza svojih dela, s nadom da će mi se jednoga dana ostvariti ciljevi, a do tada ću i dalje svake večeri u svojim snovima da posećujem svoje idealno mesto za beg...
     

(odlomak iz mog pismenog zadatka na temu: "Mesto na koje bih pobegla...")

Samopouzdanje. ;)

            Večeras, u razgovoru sa jednim prijateljem, došla sam na ideju da pišem o glavnom muško-ženskom problemu, samopouzdanju.
            Samopouzdanje je dio čoveka, njegove personalnosti, a osoba koja nema samopouzdanja (ne veruje dovoljno u sebe, svoje sposobnosti i kvalitete), nije formirana ličnost.
            Svaki put kada me neko okarakteriše kao: osobu koja gleda sve sa visine, osobu koja je umišljena, arogantna, bahata, ja se samo nasmejem i zahvalim.
-Zašto?- verovatno se pitate...
Pa zato što su to za mene reči hvale. Reči kojima mi ljudi potvrđuju da sam to što jesam! Bez maski, bez ironija, jednostavno da sam to ja!
Za mene ne postoji lepši i bolji kompliment od komplimenta u tom kontekstu.
          Danas fizički biti atraktivan ne znači apsolutno ništa. Barem meni. A postoje ljudi koji su nezadovoljni time što im je Majka Priroda podarila, pa na sve moguće načine forsiraju svoja tela kako bi ih doveli do savršenstva, a opet nisu zadovoljni. Ali nije stvar u tome...
Poenta je da zavoliš sebe! Baš onakvog kakav jesi.
Ukoliko ne voliš svoje mane (i vrline naravno), nikada ne možeš biti pun pozitivne energije, a ako šalješ negativnu energiju-negativna će ti se i vraćati...
Ja sam devojka koja voli modu, a  uvek pokušavam na nekom banalnom primeru da objasnim nekome na koji način treba da se ophodi prema sebi. Ovo su neki od tih primera:
    -Često imam prilike da sretnem žene koje su situirane (finansijski dobrostojeće) i nose skupe stvari na sebi, koje koštaju recimo 5000 evra, a toliko ne umeju to da iskažu da na kraju sve to izgleda kao da je kupljeno na pijaci za 5 evra, a opet sa druge strane, srećem i žene koje su neke stvari kupile na pijaci za 5 evra, a toliko su sigurne u sebe i toliko su ponosne, da ga na kraju iznesu kao da su ga platile 5000 evra.
Ili ovaj primer;
    -Nije važno koliko različitih boja nosiš na sebi, važan je način na koji nosiš te boje!

Na kraju krajeva, suština sve ove moje priče nije ni moda, ni boje, a ni fizički izgled. Suština je da čovek i ako one najgore svoje osobine iznese na pravi način, ljudi ih neće gledati kao mane. Gledaće ih kao dio tog čoveka, odnosno njegove vrline. ;)

                                                                      █║▌│█│║▌║││█║▌│║▌║P. ©  Makica

"Ponekad, nakon razgovora sa nekim ljudima, osetim potrebu da prijateljski pomilujem kamen, osmehnem se drvetu i sa puno poštovanja skinem kapu pred magarcem..."

"Malo je onih koji umeju da podnose sopstvene mane kod drugih ljudi."

"Verovala sam samo tebi, i od tebe sam naučila da nikome ne treba verovati."

"Čoveku treba otprilike 2 godine da nauči govoriti i otprilike 50 godina da nauči ćutati."

"Žena živi za prvu ljubav, a muškarac za poslednju."

"Ja obično ne pravim greške. Ali kad napravim, napravim remek-delo."

"Prava žena ne broji koliko je muškaraca 'imala', već koliko ih je odbila zbog jednog kojeg voli."


"Pitao sam profesora- Šta je ljubav?
- Rekao je da nije učio taj predmet.
  Pitao sam vozača- Šta je ljubav?
-Rekao je da ne zna taj put.
 Pitao sam dete- Šta je ljubav?-Reklo je da ne zna tu igricu.
Pitao sam ludaka- Šta je ljubav?-Rekao je da je to razlog zbog kojeg je postao lud."

"Samo pravi prijatelj te brani pred svima, a kritikuje nasaMo."

Istina, istina ;)

ČLANAK JEDNOG AMERIČKOG NOVINARA :
"Ima na Balkanu jedna zemlja, koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde ne zaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci, rukometu ili odbojci. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga. Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta. Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja više napredovati ako što više nazaduje. Gde nisi normalan, ako ne poludiš. Gde živiš samo zato da bi umro. Gde je vreme beskonačno, a glupost besmrtna... "