Ali čemu sve to? :) Ljubav je čudna...

"A nudio sam srcu druge ljubavi, varao ga lepotom, ali srce se ne da varati. Srce k'o srce, uvek se pitalo gde si ti..."


"Uvek. Baš uvek. Gledao si u mene onim svojim crnim očima, samo kada bih okrenula glavu ili nekim slučajem gledala u nekom drugom pravcu. Začuđeno, ne dajući da nam se pogledi susretnu. Samo tad' si bio moj, tad' i nikad više!"

"Bila je luda i jedinstvena. Nepopravljiva i bezobrazno ravnodušna. Posebna... Smehom je sakrivala strah, a ponosom slabost."

"Zašto bih bila tužna?
Izgubila sam nekog ko me nije voleo, a on je izgubio nekog ko ga je voleo više od sopstvenog života."

"Mogli su oni jedno bez drugog. 
Mogli su čak biti s'drugima, pronaći nove ljubavi, okrenuti leđa jedno drugom.
Ali su se uvek vraćali. Bili su isti, isti inat, isti ponos, isti osećaji. Voleli su se i mrzeli u isto vreme. A takva ljubav je jača od svega. "


" Bilo je boljih i gorih, lepših, nežnijih, pažljivijih.
Možda sam ih i mogla imati, ali oni sigurno nikad ne bi mogli imati mene. To je ono što oduvek čini razliku između tebe i svih ostalih. "



" Svaka žena ima jednog muškarca u životu kojem se uvek vraća, i niko ne zna razlog tome, čak ni ona. "




"Voleo sam njene oči, zelene, jedinstvene... Eh šta bih sve dao samo da me još jednom pogleda tim smaragdnim očima..."

"Bila je tako lepa.. I posle toliko vremena, još uvek je se sećam odlično.
I sada je lepa, čujem. Možda čak i lepša neko kad je sa mnom bila... Čudno...
Moja Marija... sada već tuđa dama..."

" Znaš prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim baš voleo. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio, al' uvek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto. Baš njoj sam najviše boli donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe. Stalno joj se vraćao , a ustvari bježao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam đubre. I najgore od svega, kad god bi se vratio, ona je bila tu. A sada..“

- A šta sada? Preboleo si je?

-Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkohol ubijem zadnji komad mene.

-Zašto joj sada ne odeš i kažeš sve?

-Eh vidiš. Uspeo sam šta sam hteo. Otišla je od mene. Sad kad se vratim , više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina...

-Idi do nje onda!

-Ne mogu...

-Zašto?!

-Uključila je razum, prijatelju. Shvatila je da sam ipak preveliko đubre i da je ne mogu voleti nikada. Voleti onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu  kad joj bude najteže doći i zagrliti je, mada znam da ona meni bi...

-Tebe je nemoguće shvatiti!

-Eh prijatelju, znam.. To čujem često. Samo jedna osoba mi je rekla da me razume...

-KO!?

-Pa ONA druže... "

"O daa, povredila me je. Nisam hteo to ni sebi, a još manje njoj... Tim priznanjem bih izgubio sve bitke. A ovako, ne priznajući ni sebi, ni njoj izgubio sam samo dve najvažnije stvari... Nju i sebe."




"Kad mi je čaša pri  dnu, priznajem sebi da je on jedino što mi je vredelo...
Odzvanja mi njegov smeh, njegov glas, osećam njegov dah na vratu, njegove usne na mojim...
I onda znam da i on tamo negde isto pati, al' j***š ga, nije  nam se dalo..."




"Ja te ne volim više. Znaš li koliko sam bola morao podneti da bih rekao tu jednostavnu rečenicu!? Koliko sam morao žena poljubiti?! U mraku se poigravati sa mesečinom u njihovim očima i paziti da ne izgovorim tvoje ime!? Bojao sam se ljubavi nakon tebe. Učio sam zaboravljati ulice kojima smo išli, izmišljao nove gradove rijeke, zvijezde.. Brisao sam kišu sa svojih pesama. Pamtio sam tragove tvojih prstiju koji su skinuli nježnost s mene. Pamtio sam slike; reči sam znao napamet. I trošio vreme da te zaboravim, da te ne volim. Molio se očajnički da to nestane iz mene, da se vratim na početak!"