‎"Doći će vreme kada ćeš se pitati otkud tolika ravnodušnost nakon onolike ljubavi, gde je nestalo uzbuđenje kada bih te svaki put ugledala. Gdje je moja zaluđenost tobom?! Bit će ti teško, ali prestat će. Patila sam i ja, pa živim. Samo bez tebe u srcu. I odlično je, veruj, nezamenjiv osjećaj. A sam si nam presudio, sam si odredio svoju ulogu u mom životu. Sam si ušao, sam izašao iz njega."

"Ona je moja. I ako zavoli nekog drugog, ostaće moja. Prvi ples na kiši, blamirajuće upoznavanje sa porodicom... Proplakane noći i stotine propuštenih poziva zbog ljubomore. Kažem vam, ona je moja, i ako zavoli nekog drugog, mene je prvog volela i ja sam joj pokazao sve..."

''I trebalo je biti kao i obično, da se nađemo jer smo pijani, da to nema veze s ljubavi, nego sa strašću i željom. Trebalo je biti i bilo je. Sve dok me, kao nekad' davno, nije poljubio u čelo i odjednom više nije imalo veze sa željom i nije bilo bezveze. I više nisam znala zašto sam tu gde jesam, i gde uopšte želim biti. To više nije bilo popunjavanje rasporeda. To je, nažalost, u mojoj glavi opet preraslo u nešto puno, puno više. ''

"Sreli smo se u tramvaju, ona je glumila da traži nešto važno po torbi, a ja sam glumio da je ne volim. Na izlazu me slučajno okrznula knjigama u njenoj ruci. “Oprostite”- rekla je i istrčala. “Nema problema”-uzvratio sam dok se gubila među užurbanom masom-” ti si meni opraštala mnogo gore stvari.”

"Nisam te tražila, ali duša te našla, svojom si ljubavlju osvojio me polako, strpljivo, kako samo ti umeš, nisam te tražila a ti si sam došao, lagano mi se pod kožu uvlačio I još laganije u srce ušao, svaku molbu ispunio, na grubu reč ljubavlju uzvratio, popravio ono što su drugi kvarili, duboko u srcu potpis ostavio, svakim danom iznova osvajao. Sada sam ja ta koja će doći pred tvoja vrata, iz dubine srca reći da te volim i da ti pripadam na isti način kao što ti meni pripadaš… ''

"Nikada nije rekla lošu reč za mene, a ja sam je grdio za svaki njen korak i svaki sekund otkucaja njenoga srca. Mislio sam da ću u drugim curama naći nešto što ona nije imala, nešto što mi je kod nje uporno nedostajalo. A kada je otišla, shvatio sam da sve što mi nedostaje i sve što mi treba, bila je ona. Čuo sam posle, još me pokušava vratiti, ali nikada nije poslala poruku. Nikada više nisam imao osobu s kojom sam mogao o svemu razgovarati, s kojom sam mogao deliti svaki minut onoga što sam držao u sebi.
Niti jedna posle nje, ma koliko ih bilo nisu mi značile k'o ona.
Bila mi je i devojka i sestra i prijateljica, bila mi sve ono o čemu mnogi momci mogu sanjati. Imala je nekako taj miran ali potišten pogled, tako lagan a glasan osmeh.
Birala je pažljivo reči kako bi me oraspoložila..
A sada.. Sada je više nema.. Gde je? S kim je? Kome se sada smeje? Koga teši?
Gde god da je, s kim god da je, šta god nekome govorila, taj čovek mora da je najsrećniji na svetu, jer ima ono što ja nisam znao ceniti, a više nema povratka.
Ali zaslužio sam, nisam se borio, bolje sam tražio, ništa poslije nje nisam dobio..."


"Tri sata ujutru. Subota. Tuđi sat na noćnom stočiću otkucava prve sekunde kajanja. U sebi, tiho se izvinjavam liku nepoznate devojke koja je već u dubokom snu. Izvini, nisi ti kriva što nisi ona. Najtiše što mogu, iskradam se iz njenog stana, i šetajući, čekam da me senke ulice opiju tišinom noći. Više mi ni to ne uspeva. Prateći muziku, ulazim u neki kafić, prepun nepoznatih lica, nepoznatih priča koje sliče mojoj i više nego što na prvi pogled odaju. Odlazim do šanka i naručujem viski. Jedan, dva, tri… Prestajem da brojim, jer brojevi polako postaju datumi, a svi ti datumi u mojoj podsvesti ispisuju njeno ime. Prošlo je i previše vremena od kad nisam čuo njen glas. Prvo je prestala da mi se javlja, pa je prestala da se okreće za mnom na ulici, i onda je počela da izbegava sva mesta gde bi mogla da me sretne. Valjda sam se i njoj smučio. Ne ljutim se, i sam sam sebi odvratan. Pogledao sam šankera, koji me je posmatrao nekako tužno, razočarano. Ma šta on zna? I šta vredi da mu pričam zašto se uništavam? Šta vredi da mu pričam kako mi patetično nedostaješ? Svi su ti šankeri isti. Svi će reći isto. “Mladost-ludost. Umišljaš. Nije ona ništa, ima boljih”. Baš njega briga. Nije te on izgubio.. Ja sam. Izgubio sam osobu koja me je naterala da verujem u sebe samog. Osobu koja me je ubedila da pročitam prvu knjigu, osobu koja me je navukla na neke glupe pop pesmice, koje sam pre nje prezirao, i osobu koja je tako slepo verovala svakoj mojoj reči. I, tako, tragajući za nečim poznatim i starim, vadim telefon i kucam njen broj, davno izbrisan iz imenika, ali urezan u sećanju. Zvoni dugo, dugo i na kraju, već spreman da odustanem, čujem njen pospan glas.
“Molim?”
“Hej.. Ja sam. Obećao sam da neću da zovem, znam. Ali ne mogu. Izvini, jebi ga, znam da sam kreten i znam da te smaram i znam da nemaš više živaca i želje da čuješ moja opravdanja, ali moram bar još jednom da ti kažem sve. Okej, možda sam pijan i možda ne znam šta pričam, možda čak i pričam nepovezano, ali bar slušaj. Slušaj i ćuti. Vidiš, otkad si otišla, sve na svetu me podseća na tebe. Na početku, krivio sam naviku, neku staru potrebu, ubeđivao sebe da će sve to proći, i da je i tebi isto tako. Ne umeš da lažeš, ne pokušavaj da poričeš. I onda je tebe prošlo. Više se nisi sećala mene. A ja sam i dalje opsesivno tragao za tvojim pogledom u gomili, još uvek sam se okretao za svakom devojkom koja se smejala slično tebi. Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom. Đubre malo, je l’ ti znaš da ne postoji nijedna koja sliči tebi? Ili se smeju premalo, ili previše, ili pričaju premalo… Doduše, ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome iko prevazići.. Nebitno. Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada našao u tebi. Ima već par meseci kako više i ne pokušavam da ti nađem zamenu. Nađem bilo koju, smuvam je na neke glupe fore i posle se pravim da je ne poznajem. I onda se molim da ti ne saznaš, jer znam koliko mrziš takve likove.A sebi jedino ne smem da dozvolim da me i ti zamrziš. Ali, moraćeš da mi veruješ na reč kad kažem da se svi ti kreteni samo trude da zaborave nekog. Kao što ja imam tebe, i oni imaju nekog koga nisu cenili dok ih nije zaboravio i izbacio iz svih misli i uspomena. Nekog koga, jebi ga, vole, koliko god se uzaludnim to činilo. Jeste, volim te. I, jeste, trebalo je da dođe ono “prekasno je” da bih ti to rekao. I ja i ti dobro znamo da sam ja jedan izgubljen slučaj..Ali mi opraštaš, zar ne? Kao pre što si opraštala? Možda te je zato tako teško zaboraviti. Isuviše teško se zaboravljaju oni koji su ti jedini verovali. I posle svega, samo to mi je potrebno da znam.. Je l’ mi još veruješ? Veruješ u sve što sam ti rekao? “
Ćutala je dugo. Prepoznao sam sve što sam hteo da znam u toj tišini.
Konačno, čuo sam opet njen glas, pomalo uspavan, umoran od svega.
“Ne.”
I prekinula je vezu.
To je, valjda, to?
Kraj? Zauvek?
Naručio sam još jedno piće i zajedno sa njim progutao i činjenicu da me više stvarno ne voli.
Laže.
Vratiće se.
Proći će.
Oprostiće.
Zavoleće.
Mora.
Druge nema."


"Oprostila je što sam je čuvao kao rezervu, a hvatao se lošeg društva, kafane i one druge vrste devojaka. Oprostila mi je što sam ljubio druge, znala je da samo nju volim. Oprostila mi je sve pijane noći, sve te kafane, znala je da ću joj se, opet, kad - tad vratiti. Oprostila mi je svaku poruku koju joj nisam poslao, svaki poziv kojem se nadala, a nije ga bilo. Znala je, još je ima u meni. Oprostila mi je što sam je mijenjao za lude noći, lude provode, dok me je u suzama čekala držeći telefon u ruci. Opraštala mi je uvrede, psovke. Čekala je, kao niko ona je znala da čeka. Dok sam bio daleko, stotinama kilometara, s nekim djevojkama za jednu noć - bila je sama.
Često pitam za nju, jesu li me kilometri i moje ponašanje izbrisali iz njenog srca, ljube li je neke tuđe usne? Kažu, još je sama. Ona za mene ne pita, a znam je. Ludica mala, ne bi priznala ni za šta na svetu da sam jedino čemu se moli, da sam bio i ostao jedini razlog onih zlih suza što joj svakodnevno kvase ono lepo, umiljato lice. Pustila me je, ne zove više, ne da da joj žute minute unište sve što je započela bez mene. I neka je, neću je dirati. Neću da joj sreću opet pokvarim. A samo kad bi znala .. volim je, prijatelju, volim kao prvog dana. Đubre sam bio godinama, godinama je ubijao. U jednom trenutku stvorio bih joj sve, u drugom sve uzeo, vratio na samo dno.
Sada se kajem, ali natrag nema. Šta bih sve dao, da tu moju malu garavu opet učinim najsretnijom na svijetu, šta sve ne bih dao za jedan osmijeh - a da sam ja tome razlog. Fali mi, prijatelju, i ona, a i ja onakav kakvim me samo ona uspijevala učiniti. Nikada neće saznati, što sam gori bio - više sam je volio!"

"Hej, 'muškarče za ponekad', ne ideš večeras uz moju, satima biranu, haljinu i kapljice parfema za uzdahe u prolazu. Ničim ti nisi zaslužio da skidaš sjaj sa mojih usana, ni osmeh žene izdane toliko puta... Najmanje od svega se uklapaš u moje snove o čoveku uz kog bih bila sigurna, voljena svaki dan, bez odlaženja i vraćanja kad sam potrebna. Ne ideš ti uz mene.
Ti si za ponekad, a meni već odavno treba nešto više od toga."

‎"Toliko su me puta pitali šta vidim na njoj da sam na kraju smislio odgovor.. Vidim njen osmeh, način na koji grli ljude, ozbiljnost koja nestane kada lupim neku glupu foru, vidim tišinu oko nje kada sluša neku svoju muziku i vidim kako nema pojma da priča viceve. I vidim kakva je kad je zaljubljena. Vidim kako se trudi da pokaže kako joj nije stalo i vidim sve ono ispod te maske. Vidim kako se nasmeši kad me vidi, vidim kako joj se nešto u očima promeni kad je zagrlim i vidim kako lako ćuti u mojoj blizini, kao da reči nisu potrebne. Vidim ono što drugima nikada neće dati da vide. I to je, eto, čini toliko posebnom." :)