"Kome pripadaš? Da li si stvarna?"

... Ima nekih desetak dana kako joj se nisam javljao. Sretao sam je, da se ne lažemo, ali sam se trudio da me svaki put vidi sa neke druge dve devojke. Za razliku od mene, nju sam uvek sretao ili samu ili u društvu njene najbolje drugarice. Nije glupa, znala je da je u prednosti. Nije glupa...
Ili se pravila da je ne dotiče ili mi se smeškala i dizala čašu u moje zdravlje. Prokletnica mala crna... Ne znam iz kog razloga sam joj neku noć poslao sms prepun uvreda, koje nije zaslužila. Ne znam iz kog razloga joj nisam odgovarao na pozive, a znao sam da je u nekom problemu! Znao sam da sam joj potreban! Zato, večeras kada sam je video, onako elegantnu, u dugoj crnoj čipkanoj toaleti (sa izrezom na leđima), kovrdžave kose prebačene sa strane i onog njenog gracioznog hoda, kako se svaki muškarac okreće za njom i ne skida pogled dok je ne vidi više, poželeo sam da svakom ponaosob iskopam oči i isčupam srce! Da, toliko sam besan bio! Zato što ja ne hodam tik uz nju. Zato što je svaki pogledao, poželeo. Recite da sam bolestan, ja ću reći samo da sam sujetan muškarac. Sebičan. Želim je samo za sebe, svoje oči, svoja četiri zida.
Pozvao sam je iste sekunde uz neki glupi izgovor, kao izgubljen sam u vremenu, pa sam iskulirao sve njene pozive juče i vapaje... Svaku suzu koja joj je potekla, svu tugu koju je ponela sama.
Zamolio sam je da dođe kod mene, više da bih je sklonio od očiju javnosti nego što sam želio da je tešim. Eeej, pa ja je čak nisam pitao ni kako je. Ništa je nisam pitao. Najvažnije je bilo da ostavi Dom Perignon koji je pila sa društvom i dođe meni. Ta potreba da mi pokaže da sam joj važniji od svega, od harmonične noći sa njenim najbližim prijateljima!
Ostavila ih je i došla mi... po ko zna koji put. S vrata mi je uputila polu-pijani pogled i jedva preko usana prevalila: "Ćao." Nisam znao šta da radim, pa sam se nasmejao, zatvorio vrata i ponudio je pićem - odbila je.
Sedeli smo tako, odvojeni metar, gledali neku glupu emisiju i ćutali. Ona je bila u nekom svom imaginarnom svetu, a ja tu negde srcem i dušom kod nje.
Uzeo sam u naručje moju malu devojčicu i preneo je do spavaće sobe. Skinuo laganim pokretima sve sa nje i počeo je milovati poljupcima i dodirima. Nije reagovala, a mene je to na neki način i palilo, jer, mislio sam da je u glavici zaigrala neku igricu. Ne bi joj bio prvi put. Što mi je više bila daleka i hladna, sve više sam žudio za njom! Tako to obično ide... Nego, da nastavim.
Milovao sam moju malu devojčicu, dodirnuo joj i poljubio svaki milimetar kože, a jedino mi usne svoje nije dala. Vodili smo ljubav... tj. ja sam je vodio, ona mi osim tela ništa nije htela dati... Ni usne, a kamoli dušu. Po prvi put je nisam osetio. Nisam osetio njenu strast i energiju, ali opet me nije bilo stalo da je pitam šta nije u redu.
Zagrlio sam je, jer mi je leđa okrenula i stegao kao da će mi pobeći. Nešto mi je govorilo da više nije moja, da je gubim... ili sam je već izgubio.
Pustila je da utonem u san, a onda se na prstima polako izšunjala iz moje postelje, sobe i stana... Nije me ni dodirnula. Ni "ćao" mi nije rekla. Samo je tako hladnokrvno otišla, kao da sam neka kurva koju je platila da joj pravi društvo tih par sati...
Sada dok pišem ovo, shvatam u čemu je problem. Ja sam klasična muška svinja koja se nemilosrdno poigrala srcem jedne "devojčice" i razbila ga, kao beba zvečku. A sutra... sutra ću nju okriviti za sve, jer ipak sam prevelika kukavica da bih se suočio sa istinom.


"Kome pripadaš? Da li si stvarna?" C.B.