"Kome pripadaš? Da li si stvarna?"

... Ima nekih desetak dana kako joj se nisam javljao. Sretao sam je, da se ne lažemo, ali sam se trudio da me svaki put vidi sa neke druge dve devojke. Za razliku od mene, nju sam uvek sretao ili samu ili u društvu njene najbolje drugarice. Nije glupa, znala je da je u prednosti. Nije glupa...
Ili se pravila da je ne dotiče ili mi se smeškala i dizala čašu u moje zdravlje. Prokletnica mala crna... Ne znam iz kog razloga sam joj neku noć poslao sms prepun uvreda, koje nije zaslužila. Ne znam iz kog razloga joj nisam odgovarao na pozive, a znao sam da je u nekom problemu! Znao sam da sam joj potreban! Zato, večeras kada sam je video, onako elegantnu, u dugoj crnoj čipkanoj toaleti (sa izrezom na leđima), kovrdžave kose prebačene sa strane i onog njenog gracioznog hoda, kako se svaki muškarac okreće za njom i ne skida pogled dok je ne vidi više, poželeo sam da svakom ponaosob iskopam oči i isčupam srce! Da, toliko sam besan bio! Zato što ja ne hodam tik uz nju. Zato što je svaki pogledao, poželeo. Recite da sam bolestan, ja ću reći samo da sam sujetan muškarac. Sebičan. Želim je samo za sebe, svoje oči, svoja četiri zida.
Pozvao sam je iste sekunde uz neki glupi izgovor, kao izgubljen sam u vremenu, pa sam iskulirao sve njene pozive juče i vapaje... Svaku suzu koja joj je potekla, svu tugu koju je ponela sama.
Zamolio sam je da dođe kod mene, više da bih je sklonio od očiju javnosti nego što sam želio da je tešim. Eeej, pa ja je čak nisam pitao ni kako je. Ništa je nisam pitao. Najvažnije je bilo da ostavi Dom Perignon koji je pila sa društvom i dođe meni. Ta potreba da mi pokaže da sam joj važniji od svega, od harmonične noći sa njenim najbližim prijateljima!
Ostavila ih je i došla mi... po ko zna koji put. S vrata mi je uputila polu-pijani pogled i jedva preko usana prevalila: "Ćao." Nisam znao šta da radim, pa sam se nasmejao, zatvorio vrata i ponudio je pićem - odbila je.
Sedeli smo tako, odvojeni metar, gledali neku glupu emisiju i ćutali. Ona je bila u nekom svom imaginarnom svetu, a ja tu negde srcem i dušom kod nje.
Uzeo sam u naručje moju malu devojčicu i preneo je do spavaće sobe. Skinuo laganim pokretima sve sa nje i počeo je milovati poljupcima i dodirima. Nije reagovala, a mene je to na neki način i palilo, jer, mislio sam da je u glavici zaigrala neku igricu. Ne bi joj bio prvi put. Što mi je više bila daleka i hladna, sve više sam žudio za njom! Tako to obično ide... Nego, da nastavim.
Milovao sam moju malu devojčicu, dodirnuo joj i poljubio svaki milimetar kože, a jedino mi usne svoje nije dala. Vodili smo ljubav... tj. ja sam je vodio, ona mi osim tela ništa nije htela dati... Ni usne, a kamoli dušu. Po prvi put je nisam osetio. Nisam osetio njenu strast i energiju, ali opet me nije bilo stalo da je pitam šta nije u redu.
Zagrlio sam je, jer mi je leđa okrenula i stegao kao da će mi pobeći. Nešto mi je govorilo da više nije moja, da je gubim... ili sam je već izgubio.
Pustila je da utonem u san, a onda se na prstima polako izšunjala iz moje postelje, sobe i stana... Nije me ni dodirnula. Ni "ćao" mi nije rekla. Samo je tako hladnokrvno otišla, kao da sam neka kurva koju je platila da joj pravi društvo tih par sati...
Sada dok pišem ovo, shvatam u čemu je problem. Ja sam klasična muška svinja koja se nemilosrdno poigrala srcem jedne "devojčice" i razbila ga, kao beba zvečku. A sutra... sutra ću nju okriviti za sve, jer ipak sam prevelika kukavica da bih se suočio sa istinom.


"Kome pripadaš? Da li si stvarna?" C.B.

"Zbogom za kraj"

"Gde si?" - stigao je sms od njega. U dubini duse sam se nadala da ce stici jednoga dana, a govorila sebi uporno da nece, da je kraj.
Da odgovorim ili obrisem? Da ga vratim u zivot ili izgubim zauvek?
Sta da radim? Ipak cu odgovoriti.
"Ćao. Nadam se da sam ti hitno trebala, jer ne vidim drugi razlog da nastavimo bilo kakvu komunikaciju? Vidis, nakon mnogo preskocenih ruckova I vecera od zgrcenog zeludca I izgubljenog apetita prouzrokovano stresom, alkohola umesto vode I sokova, neprospavanih noci I usranih budjenja, zaista ne vidim razlog da glumimo neki normalan odnos. Jer, ti si matori dripac koji jedino ume da laze I da prodaje prazne price. "Nisam kao svi muskarci koji su te pokusavali kupiti novcem...", I nisi. Znas da to ne pali kod mene. Jedini si me ti pokusao osvojiti praznim pricama o ljubavi I buducnosti. Pricao si mi samo ono sto mislis da je bilo potrebno da cujem. Smatrao si da si ti taj koji ce popuniti praznine u mom srcu I dusi.. Jedino si uspeo da zamrzim I one romanticne muskarce. Da sada ne verujem bukvalno ni jednom muskom bicu na ovom svetu. Koja je svrha tome bila? Sta si zelio od mene? Da me setas za ruku I hvalis se drugarima, celom gradu?
Ti si beda I jad... gori si od svih prethodnih. Oni nisu imali drugih kvaliteta I kupovali su me novcem. A ti... ti si mogao ceo svet u meni da imas, da si iole bio pametan. Da si bio hrabar. Cega si se plasio? Da ce jedna klinka da ti osvoji I razbije srce u milion komada? Ti I nemas srce, bitango. Ti nemas nista.
Ne javljaj mi se vise... idi I zadovoljavaj se niskobudzetnim kurvama koje je jebalo pola grada, a mene pusti da se stepenik po stepenik penjem ka vrhu.
Hvala ti na jos jednoj lekciji. Hvala sto si me zgazio kao bubasvabu... zaista ti hvala!
Ti si muskarac za ponekad, a meni jos dugo nece biti potreban neko. Znas I sam to.
Izdrzi sve!"

"Dugo ljubim te, zauvek čuvam te..."

... noć je tekla regularno, uz par čaša Rose-a, neku večericu, kandele i prijatelje. Šalili smo se, pričali viceve, anegdote, onda me je On uhvatio za ruku i odveo na obalu, ispod restorana. Počeo je, onako pijan, da mi govori neke stvari i da me savetuje. Da je bilo ko drugi bio u pitanju, ne bih otišla, ali pošto je to bio On, dosta stariji od mene, znala sam da ima da mi kaže nešto mudro i iskusno.
Sat vremena kasnije, vratili smo se našim prijateljima i večeri, ali, svi su primetili da nama mesto nije za tim stolom. Potrebna nam je bila privatnost, jer, toliko toga je ostalo nedorečeno, skriveno, nedodirnuto... Imala sam žarku želju da poljubim te usne okvašene kvalitetnim vinom, da osetim te snažne muške ruke na svom telu, da nam se telesne energije spoje. Ali, plašila sam se... Imala sam osećaj da bi to između nas ličilo na Supernovu (najveću eksploziju u svemiru, nakon koje ne ostane ništa)...
Kao da me je osetio ili mi pročitao misli, pozdravio se sa prijateljima i kao grom iz vedra neba, uhvatio me za ruku i zamolio da prošetam obalom sa njim. Naravno, pristala sam.
Onako iscrpljeni od noći i duge šetnje po plaži, okvašeni rosom, odlučili smo opustiti se u baldahinu i gledati kako pun mesec obasjava more i brda... Zatvorila sam oči i pustila da me nosi trenutak. Šum talasa, mesečeva svetlost i On pored mene, koji je polako prislonio svoje prste na mom licu i laganim pokretima uz najlepše reči izmamio mi osmeh, koji je tu negde, već neko vreme skriven.
Osetili smo obostrano uzbuđenje, i ovaj put sam ja bila inicijator izraživši želju da budem njegova. Da, to je to! To je taj trenutak!
Vodili smo ljubav na plaži... Sve ostalo ću sačuvati za sebe, dok sa sigurnošću mogu reći da mi je to bila najlepša noć u životu.

Ako neko nekada i bude čitao ovo što sam napisala, ne želim da misli da je sve ovo previše dobro da bi bilo istinito, ili pak plod moje imaginacije. Ne, dragi moji, ovo je istina... Ne plašite se da osetite ljubav, strast, požudu... uživajte u trenutku, jer bolje da se sutra i pokajete zbog toga (mada nemoguće), nego da ceo život razmišljate: "Šta da sam se prepustio/la trenutku? Kako bi moj život izgledao sada? Da li bi se izrodila ljubav ili bi se sve završilo na tome?"
P.S. Ja i On smo još uvek u vezi i najsrećnija sam žena na svetu. :)

"Ljudi ljube se, ljudi ljute se..."

Zagrljaj... muški. Šetam gradom i gledam zaljubljene, zagrljene parove kako se ljube, smeju... onda uhvatim svoj pogled u prolazu, u odrazu nekog izloga, pun boli i patnje, kako nečujno vapi za jednim zagrljajem voljenog muškarca. Onda skrenem pogled daleko od očiju javnosti, saberem se i nastavim kao da ništa nisam videla.
No, najgore je kada dođem kući, legnem sama, između četiri zida, trudim se da zaspim, a onda me kao iz inata zapljusne talas prošlosti... talas pun sećanja na bivše ljubavi, smeh, zagrljaje, nestašluke, nesporazume, srećne i tužne trenutke.
Hoću da prestane! Ne želim da me hvata plima! Postajem anksiozna i depresivna! Sve to zato što sam zavisna od muške ruke... Možda je sve to stvar daleke sudbine koja me je kao najokorelijeg kriminalca osudila na detinjstvo bez nežnosti i ljubavi, bez prava na ulaganje žalbe ili pomilovanje. Surovog li života... ali, ostaje u dubini duše nada da ću naći nekoga ko će zakrpiti rupe na zidovima moje duše i popuniti prazninu koja je već dugo stanar moga srca.

"Nekad' puno malo je, a malo previše"

"Volim te baš onako jako, kao što nikoga nikada nisam voljela. Pokušali su nas rastaviti, izmišljali su priče, ali mi smo vjerovali jedno u drugo. Pokazali samo im svima da smo jači od laži; pokazali smo da naša ljubav nema granica. Da, baš to sam željela cijeli život! Naći srodnu dušu s kojom ću dosegnuti visine, ostvariti snove. I uspjela sam, našla sam tebe!"

„ 'Kad bih ti mogla pokloniti nešto lijepo, poklonila bih ti mogućnost da vidiš sebe onako kako te ja vidim. Shvatio bi koliko si poseban.'

Mislila sam ti samo to napisati. A onda sam shvatila... Ti zaslužuješ puno više. Zaslužuješ više od jednog citata na kojeg sam davno naišla i sačuvala u pamćenju. Zaslužuješ da o tebi napišem roman. Ali ne znam pisati romane. Žao mi je. Možda bih mogla napisati priču o tebi, o nama, ali ne želim. Ne želim dijeliti ovo što imamo s drugima. Što manje znaju, to bolje... Reći ću ti samo nešto, ovako javno, pred svima:

Srećo moja, hvala ti što si mi, prije svega, vratio vjeru u ljude i ljudsku dobrotu i učinio da naučim uživati u malim stvarima (koje su zapravo i najvažnije). Hvala ti za svaki zajednički smijeh i skriveni grijeh. Hvala što si bio tu kad god sam te trebala i što si me trpio. Znam da to nije lako. Još me je teže shvatiti... Ali ti razumiješ. Bez ijedne riječi. I zato te ne bih mijenjala. Zato sam s tobom – jer si meni poseban, po mjeri moga srca krojen.
Tvoj zagrljaj je moje najdraže mjesto, u kojem sam najsigurnija i najsretnija. Ti si moje mirno more, moja mirna luka... Ma znaš i da ne kažem. Samo, ti voliš da kažem. I znaš izvući iz mene i ono što želim prećutati. Što i nije tako loše... Volim kad sve znaš. Volim što smo iskreni jedno prema drugom i što nam veza nije kao većina današnjih veza. Volim što smo tako otkačeni zajedno, volim što pored tebe mogu biti ja.
I samo da znaš: da smo bolji, ne bi valjali.

Možda u početku nisam shvatala da imam predivnu osobu u životu i možda sam te dobro namučila, ali sad shvatam. Samo i dalje budi takav kakav si i jedino nebo će nam biti granica. ""A eto, svjesni smo toga da će maske kad tad spasti. Ipak, nastavili smo biti glumci. Odglumili smo tu ljubav tako uvjerljivo. Istina, nismo dobili aplauz za svu tu glumu, al' smo sačuvali ponos i svoj inat. I šta znaš? Možda nas neka predstava opet spoji; možda nas sudbina ponovi, jer... Obično dobro odglumljene predstave imaju reprizu.""Otišli smo na utakmicu i u čudu sam je gledao kako navija, skače, psuje sudiju. Bila je najljepši huligan koga su moje oči ikada vidjele. Sljedeće večeri dok smo sjedili u kafiću počela je da pada kiša; ona je izula svoje štikle i bosa izašla napolje. Njihala je bokovima i mamila me k’sebi, a zatim smo se dugo ljubili i plesali na pljusku. Bila je nekako drska, bezobrazna, a opet tako nježna i ženstvena.
Ali bila je, sada više nije. Ja sam odlučio da sredim život i uozbiljim se malo, da krenem dalje bez nje. Sad mi dani teku onako mirno, lagano, svojim tokom. Imam posao, kuću, auto... Imam sve. I ono što je najgore od svega jeste da bih sve to dao za onaj jedan ples na kiši s njom."


"I nije bitno koga ljubiš, s kim spavaš, s kim se budiš, koga šetaš, ni kome kupuješ poklon za Dan zaljubljenih, ni koga zoveš 'ljubavi', ni za koga se sređuješ za izlazak, s kim se držiš za ruke, pričaš 24h. Jedina bitna stvar na ovom svijetu je na koga pomisliš kada vidiš prazno mjesto pored sebe. Ne s kim te pamte drugi, već s kim ti pamtiš sebe. To se računa!"


"Ma hej, ti, smislu mog života, prestani više da me gledaš. U tvojoj blizini mi srce kuca kao ludo; nekad imam osjećaj da će da iskoči! Tvoj pogled me opija, mozak mi zaista zablokira. Ponekad, u pauzama naših pogleda, obratim pozornost na ljude oko sebe, pitam se da li su oni nekada nešto ovako doživjeli i da li mogu da pročitaju tišinu. Da li mogu da shvate razgovor naših očiju?! Onda pomislim da je to nemoguće i vratim pogled na tebe. Svaki dan isti, a drugačiji. Ma nisi ti nešto poseban, ali umiješ da izmamiš osmijeh na moje lice i kada mi zaista nije do smijeha, umiješ da napraviš da je sve uredu i onda kada ništa nije uredu. Ma hej, prestani, jer ako te nekada neko odvede od mene, sve će postati crno. Crna im duša bila!"


''Neke šanse dobiješ samo jednom u životu, i nikad više. I obično to ide ovim redoslijedom: dobiješ, ne iskoristiš na vrijeme, propustiš, kaješ se... Da, kaješ se. To je najteži dio. I onda kad shvatiš da je kajanje samo gubljenje vremena, pokušaš krenuti dalje. A znaš koji je onda najteži dio? Najteže je natjerati se da ne gledaš nazad za onim što si propustio. Ne čekaj bolje prilike, druže, jer ćeš tražeći bolje, shvatiti da si najbolje već propustio.''


"Ne znam kako će ovo naše završiti, ali uvijek ću znati kako je počelo. Kilometri su samo test ljubavi i od te ljubavi odustaju samo slabići. A ja sam neko sasvim običan, manje bitan... Samo jedna mala duša na ovome svijetu, ali opet, ja sam neko ko je cijeli svoj svijet vidio u tebi. I zato se daljini ne predajem lako. Ovaj naš mali svijet ljubavi je zaista poseban. I ta daljina je zapravo samo test naše ljubavi. Jer mi imamo naš mali svijet i oko njega kineski zid; našu sreću i radost nam niko ne može oduzeti. Ova ljubav je posebna, drugačija od svih; kilometri nas razdvajaju, a srca spajaju. Kad mi nedostaješ, povukla bih žice te proklete daljine, samo da nas bar na trenutke spoje. Jer samo ja i Bog znamo kako je kada te nema uz mene..."

‎"Doći će vreme kada ćeš se pitati otkud tolika ravnodušnost nakon onolike ljubavi, gde je nestalo uzbuđenje kada bih te svaki put ugledala. Gdje je moja zaluđenost tobom?! Bit će ti teško, ali prestat će. Patila sam i ja, pa živim. Samo bez tebe u srcu. I odlično je, veruj, nezamenjiv osjećaj. A sam si nam presudio, sam si odredio svoju ulogu u mom životu. Sam si ušao, sam izašao iz njega."

"Ona je moja. I ako zavoli nekog drugog, ostaće moja. Prvi ples na kiši, blamirajuće upoznavanje sa porodicom... Proplakane noći i stotine propuštenih poziva zbog ljubomore. Kažem vam, ona je moja, i ako zavoli nekog drugog, mene je prvog volela i ja sam joj pokazao sve..."

''I trebalo je biti kao i obično, da se nađemo jer smo pijani, da to nema veze s ljubavi, nego sa strašću i željom. Trebalo je biti i bilo je. Sve dok me, kao nekad' davno, nije poljubio u čelo i odjednom više nije imalo veze sa željom i nije bilo bezveze. I više nisam znala zašto sam tu gde jesam, i gde uopšte želim biti. To više nije bilo popunjavanje rasporeda. To je, nažalost, u mojoj glavi opet preraslo u nešto puno, puno više. ''

"Sreli smo se u tramvaju, ona je glumila da traži nešto važno po torbi, a ja sam glumio da je ne volim. Na izlazu me slučajno okrznula knjigama u njenoj ruci. “Oprostite”- rekla je i istrčala. “Nema problema”-uzvratio sam dok se gubila među užurbanom masom-” ti si meni opraštala mnogo gore stvari.”

"Nisam te tražila, ali duša te našla, svojom si ljubavlju osvojio me polako, strpljivo, kako samo ti umeš, nisam te tražila a ti si sam došao, lagano mi se pod kožu uvlačio I još laganije u srce ušao, svaku molbu ispunio, na grubu reč ljubavlju uzvratio, popravio ono što su drugi kvarili, duboko u srcu potpis ostavio, svakim danom iznova osvajao. Sada sam ja ta koja će doći pred tvoja vrata, iz dubine srca reći da te volim i da ti pripadam na isti način kao što ti meni pripadaš… ''

"Nikada nije rekla lošu reč za mene, a ja sam je grdio za svaki njen korak i svaki sekund otkucaja njenoga srca. Mislio sam da ću u drugim curama naći nešto što ona nije imala, nešto što mi je kod nje uporno nedostajalo. A kada je otišla, shvatio sam da sve što mi nedostaje i sve što mi treba, bila je ona. Čuo sam posle, još me pokušava vratiti, ali nikada nije poslala poruku. Nikada više nisam imao osobu s kojom sam mogao o svemu razgovarati, s kojom sam mogao deliti svaki minut onoga što sam držao u sebi.
Niti jedna posle nje, ma koliko ih bilo nisu mi značile k'o ona.
Bila mi je i devojka i sestra i prijateljica, bila mi sve ono o čemu mnogi momci mogu sanjati. Imala je nekako taj miran ali potišten pogled, tako lagan a glasan osmeh.
Birala je pažljivo reči kako bi me oraspoložila..
A sada.. Sada je više nema.. Gde je? S kim je? Kome se sada smeje? Koga teši?
Gde god da je, s kim god da je, šta god nekome govorila, taj čovek mora da je najsrećniji na svetu, jer ima ono što ja nisam znao ceniti, a više nema povratka.
Ali zaslužio sam, nisam se borio, bolje sam tražio, ništa poslije nje nisam dobio..."


"Tri sata ujutru. Subota. Tuđi sat na noćnom stočiću otkucava prve sekunde kajanja. U sebi, tiho se izvinjavam liku nepoznate devojke koja je već u dubokom snu. Izvini, nisi ti kriva što nisi ona. Najtiše što mogu, iskradam se iz njenog stana, i šetajući, čekam da me senke ulice opiju tišinom noći. Više mi ni to ne uspeva. Prateći muziku, ulazim u neki kafić, prepun nepoznatih lica, nepoznatih priča koje sliče mojoj i više nego što na prvi pogled odaju. Odlazim do šanka i naručujem viski. Jedan, dva, tri… Prestajem da brojim, jer brojevi polako postaju datumi, a svi ti datumi u mojoj podsvesti ispisuju njeno ime. Prošlo je i previše vremena od kad nisam čuo njen glas. Prvo je prestala da mi se javlja, pa je prestala da se okreće za mnom na ulici, i onda je počela da izbegava sva mesta gde bi mogla da me sretne. Valjda sam se i njoj smučio. Ne ljutim se, i sam sam sebi odvratan. Pogledao sam šankera, koji me je posmatrao nekako tužno, razočarano. Ma šta on zna? I šta vredi da mu pričam zašto se uništavam? Šta vredi da mu pričam kako mi patetično nedostaješ? Svi su ti šankeri isti. Svi će reći isto. “Mladost-ludost. Umišljaš. Nije ona ništa, ima boljih”. Baš njega briga. Nije te on izgubio.. Ja sam. Izgubio sam osobu koja me je naterala da verujem u sebe samog. Osobu koja me je ubedila da pročitam prvu knjigu, osobu koja me je navukla na neke glupe pop pesmice, koje sam pre nje prezirao, i osobu koja je tako slepo verovala svakoj mojoj reči. I, tako, tragajući za nečim poznatim i starim, vadim telefon i kucam njen broj, davno izbrisan iz imenika, ali urezan u sećanju. Zvoni dugo, dugo i na kraju, već spreman da odustanem, čujem njen pospan glas.
“Molim?”
“Hej.. Ja sam. Obećao sam da neću da zovem, znam. Ali ne mogu. Izvini, jebi ga, znam da sam kreten i znam da te smaram i znam da nemaš više živaca i želje da čuješ moja opravdanja, ali moram bar još jednom da ti kažem sve. Okej, možda sam pijan i možda ne znam šta pričam, možda čak i pričam nepovezano, ali bar slušaj. Slušaj i ćuti. Vidiš, otkad si otišla, sve na svetu me podseća na tebe. Na početku, krivio sam naviku, neku staru potrebu, ubeđivao sebe da će sve to proći, i da je i tebi isto tako. Ne umeš da lažeš, ne pokušavaj da poričeš. I onda je tebe prošlo. Više se nisi sećala mene. A ja sam i dalje opsesivno tragao za tvojim pogledom u gomili, još uvek sam se okretao za svakom devojkom koja se smejala slično tebi. Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom. Đubre malo, je l’ ti znaš da ne postoji nijedna koja sliči tebi? Ili se smeju premalo, ili previše, ili pričaju premalo… Doduše, ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome iko prevazići.. Nebitno. Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada našao u tebi. Ima već par meseci kako više i ne pokušavam da ti nađem zamenu. Nađem bilo koju, smuvam je na neke glupe fore i posle se pravim da je ne poznajem. I onda se molim da ti ne saznaš, jer znam koliko mrziš takve likove.A sebi jedino ne smem da dozvolim da me i ti zamrziš. Ali, moraćeš da mi veruješ na reč kad kažem da se svi ti kreteni samo trude da zaborave nekog. Kao što ja imam tebe, i oni imaju nekog koga nisu cenili dok ih nije zaboravio i izbacio iz svih misli i uspomena. Nekog koga, jebi ga, vole, koliko god se uzaludnim to činilo. Jeste, volim te. I, jeste, trebalo je da dođe ono “prekasno je” da bih ti to rekao. I ja i ti dobro znamo da sam ja jedan izgubljen slučaj..Ali mi opraštaš, zar ne? Kao pre što si opraštala? Možda te je zato tako teško zaboraviti. Isuviše teško se zaboravljaju oni koji su ti jedini verovali. I posle svega, samo to mi je potrebno da znam.. Je l’ mi još veruješ? Veruješ u sve što sam ti rekao? “
Ćutala je dugo. Prepoznao sam sve što sam hteo da znam u toj tišini.
Konačno, čuo sam opet njen glas, pomalo uspavan, umoran od svega.
“Ne.”
I prekinula je vezu.
To je, valjda, to?
Kraj? Zauvek?
Naručio sam još jedno piće i zajedno sa njim progutao i činjenicu da me više stvarno ne voli.
Laže.
Vratiće se.
Proći će.
Oprostiće.
Zavoleće.
Mora.
Druge nema."


"Oprostila je što sam je čuvao kao rezervu, a hvatao se lošeg društva, kafane i one druge vrste devojaka. Oprostila mi je što sam ljubio druge, znala je da samo nju volim. Oprostila mi je sve pijane noći, sve te kafane, znala je da ću joj se, opet, kad - tad vratiti. Oprostila mi je svaku poruku koju joj nisam poslao, svaki poziv kojem se nadala, a nije ga bilo. Znala je, još je ima u meni. Oprostila mi je što sam je mijenjao za lude noći, lude provode, dok me je u suzama čekala držeći telefon u ruci. Opraštala mi je uvrede, psovke. Čekala je, kao niko ona je znala da čeka. Dok sam bio daleko, stotinama kilometara, s nekim djevojkama za jednu noć - bila je sama.
Često pitam za nju, jesu li me kilometri i moje ponašanje izbrisali iz njenog srca, ljube li je neke tuđe usne? Kažu, još je sama. Ona za mene ne pita, a znam je. Ludica mala, ne bi priznala ni za šta na svetu da sam jedino čemu se moli, da sam bio i ostao jedini razlog onih zlih suza što joj svakodnevno kvase ono lepo, umiljato lice. Pustila me je, ne zove više, ne da da joj žute minute unište sve što je započela bez mene. I neka je, neću je dirati. Neću da joj sreću opet pokvarim. A samo kad bi znala .. volim je, prijatelju, volim kao prvog dana. Đubre sam bio godinama, godinama je ubijao. U jednom trenutku stvorio bih joj sve, u drugom sve uzeo, vratio na samo dno.
Sada se kajem, ali natrag nema. Šta bih sve dao, da tu moju malu garavu opet učinim najsretnijom na svijetu, šta sve ne bih dao za jedan osmijeh - a da sam ja tome razlog. Fali mi, prijatelju, i ona, a i ja onakav kakvim me samo ona uspijevala učiniti. Nikada neće saznati, što sam gori bio - više sam je volio!"

"Hej, 'muškarče za ponekad', ne ideš večeras uz moju, satima biranu, haljinu i kapljice parfema za uzdahe u prolazu. Ničim ti nisi zaslužio da skidaš sjaj sa mojih usana, ni osmeh žene izdane toliko puta... Najmanje od svega se uklapaš u moje snove o čoveku uz kog bih bila sigurna, voljena svaki dan, bez odlaženja i vraćanja kad sam potrebna. Ne ideš ti uz mene.
Ti si za ponekad, a meni već odavno treba nešto više od toga."

‎"Toliko su me puta pitali šta vidim na njoj da sam na kraju smislio odgovor.. Vidim njen osmeh, način na koji grli ljude, ozbiljnost koja nestane kada lupim neku glupu foru, vidim tišinu oko nje kada sluša neku svoju muziku i vidim kako nema pojma da priča viceve. I vidim kakva je kad je zaljubljena. Vidim kako se trudi da pokaže kako joj nije stalo i vidim sve ono ispod te maske. Vidim kako se nasmeši kad me vidi, vidim kako joj se nešto u očima promeni kad je zagrlim i vidim kako lako ćuti u mojoj blizini, kao da reči nisu potrebne. Vidim ono što drugima nikada neće dati da vide. I to je, eto, čini toliko posebnom." :)

"Sve prave ljubavi su tužne..."

''Ne bojim se života ni ljudi, bojim se samo da me se tvoje srce ne zasiti.''

" Zar se nije mogao barem praviti da ga zanima zašto se pojavila na njegovom kućnom pragu nakon toliko vremena? Ili ga je toliko malo zanimala da mu nije moglo biti više svejedno zašto? Bio je zaista čista suprotnost njezinoj dobrodušnoj majci punoj ljubavi, za koju je ona znala da je izvan sebe zbog grižnje savesti jer je bila tako daleko u ovako teškom trenutku."

''Mislim da nesrećnih ljubavi nema. Svaka je ljubav u suštini sreća. To je bogastvo, to je riznica bogatstva, a mi smo jedini vlasnici riznice. Ako nije uzvraćena, to nikako ne znači da je nesrećna. Neusporedivo je lepše voleti, nego biti voljen. Ako je obostrana, to jeste najbolje, u protivnom ja bih odabrao voleti.''

 ''Grešne misli su kao vetar, ko će ih zaustaviti?''
"Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same: vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.."
"Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije. Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola. Nesreća je veći porok."

"Ti mene uopšte ne poznajes!! "- rekoh mu. "Misliš?! Kad si nervozna kažiprstom desne ruke igraš se sa pramenovima kose, kada kupuješ čokoladicu uvijek ćeš izabrati kesten, nikad kokos, kad si tužna pališ jednu cigaretu za drugom, a kad voliš šutis više nego ikad. I ja cu te pustiti da šutiš. Samo nemoj progovoriti prekasno."
''Rekoše mi jednom da, ako možeš nasmejati devojku, ili bar izmamiti njen osmeh, možeš osvojiti njeno srce...
Ne znam baš, meni su suze nekako uvek bile iskrenije od osmeha, stare navike valjda. Jer lako je smejati se sa nekim, ali suze... to je već druga priča. 
Znao sam te nasmejati, ali videti tvoje uplakano lice, i stajati nemo pred osjećajem bespomoćnosti, tražeći reči koje će zaustaviti nalet tuge bila je najteža stvar koju sam osetio kroz sve ove godine... 
I nisam pobegao kada ti je trebala sigurnost, znao sam šta govoriš dok šutiš 
i uspio vratiti osmeh gdje mu je i mesto, dok su još suze od friškog poraza tekle niz obraze. E to je ljubav, anđele moj.''

''Sutradan je novi dan'' - ponovila je u sebi ko zna koji put.
Uvek sam se nadala da će jutro nešto promeniti, da će proći neko vreme i da će sve opet biti kao što je i bilo. Ustvari, možda je suprotno. Ne prolazi vreme, mi prolazimo u vremenu. I sutra je obmana. Sutradan ništa ne menja. Ubiše me sutradani '' - mislila je .
"Noćas sam stvoren za bol, stvoren sam ovakav jadan, nikakav. Duša mi ranjiva, svaka me reč boli. Kažu proći će, nijedan čovek ne može biti vječno nesrećan."
''Pusti ih neka govore, malena. Ionako su to samo reči, pa prolaze mimo nas, oko nas, kroz nas...Tope se brže od snega, eto, tren i već ih nema.
Ne zamaraj se podrugljivim pogledima. Uvijek će postojati..."
"Toliko je lepo pripadati nekoj ženi, sav joj se predati! Nemoj mi se smejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. Ali pazi: voleti neku ženu, predati joj se, sasvim, i osećati da si obuzet njome, to nije istovetno sa onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. To nije za podrugivanje. To je za mene put ka životu i put ka smislu života..."
''Pokušala mu je objasniti da kada je s njim, vreme stane u tom trenutku. Ništa drugo je ne zanima, niko drugi ne postoji osim njih dvoje. ''
"Ja zaista nemam mnogo da ti ponudim, par toplih zagrljaja, čistu dušu i jedno maleno ali verno srce. Imam kofer pun ljubavi i dva jastuka, pomalo već stara, ali se još oseća miris mojih snova. Nemam ja mnogo na dlanu, par suza i jutarnju rosu kojom budim svoje lice, jedan osmeh i oči pune nade."
''Da, ja sam zavedena. Da, ja sam slaba žena, ali me barem nisu zaveli kao tupoglavu lutkicu samo vanjski kvaliteti. Njegovo lice osijava uzvišenu dušu i baš zbog toga me očarao.''
''Kada te devojka zavoli ona bi sve uradila da ti budes srećan, jer je tada i ona srećna. Saslušala bi te u pola noći, kada bi je probudio ,ako imaš neki problem.
Spremala bi se dva sata pre izlaska sa tobom, vrištala na sav glas kako ne izgleda dobro, i morala bi biti ubeđena da se takva dopada tebi. Radila bi svakakve gluposti kako bi znala gdje si, šta radiš. Kada je povrediš zatvorila bi se u svoju sobu, ili prostoriju gde nema nikoga, sedala sama i plakala. Nikada nećeš znati, ali i tada si njoj sve na svetu.''

“I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nikog nemaju. I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim, s drukčijim nekim, nekim dalekim.”

''Ona je vrlo jednostavna osoba i mene uči jednostavnosti, uživanju u malim stvarima. Na četu smo svaku veče od jedanaest do jedan iza ponoći, a to proleti kao da pucneš prstima...
A sada, čim ugasim lampu i spustim glavu na jastuk, potonem u san kao u duboko more, bez ikakve tablete.
Eto šta radi ljubav, a ovo jeste ljubav, snažna, duboka, kao velika reka koja pred sobom sve ruši i teče dalje. Ono što je želela bilo je da plače, da se isplače na njegovom ramenu. Ali, to ne bi pomoglo niti jednom od njih dvoje.''

"Teško je to objasniti. Nije kao ljubav na prvi pogled, stvarno. Pre je kao promena sile teže. Kada ga vidiš, odjednom te više ne privlači zemlja, nego on. I ništa nije bitnije od njega. I sve bi učinila za njega, sve bi dala za njega. Postaneš što god njemu treba, zaštitnik, ljubavnik, prijatelj."

''Neka te niko ne poželi ove noći, neka se niko ne usudi!''

''A on je učinio da joj je potreban, toliko da ju je to plašilo. Nije mogla da dozvoli sebi da joj iko ponovo bude potreban. Rizici su bili suviše veliki, kazna suviše stroga.''

"I noćas u glavi prelistavam naše trenutke, listam ih kao knjigu zaustavljajući se na najzanimljivijim delovima. Čežnja i želja su ove noći još veće. Bojim se sledećih noći..."

''Svega mi na svetu, volim te! I plašim se te ljubavi. Mnogo. Znaš koliko? Krv mi se zaledi u žilama kad mi dođu one glupave misli da možda nećemo uspeti, glas mi zadrhti kad osetim neku strepnju u vazduhu između nas, svako jutro nas poželim srećne još dugo. Volim te. Svaki delić mene te voli. Svakim dahom te želim, a telom osećam. Poljupcem me budi, zagrljajem ljubomorno čuvaj, a osmehom iznova osvajaj. Svaki dan. Ljubavi.''


''Jedino kad je bila zaista svoja, bilo je vreme kad je bila s njim. Smejali bi se bezveznim stvarima, nečemu što niko drugi nije razumio, satima razgovarali, pa opet su se ti sati činili prekratki da sve kažu. 
I opet, tu i tamo on ubaci i ono nikad odgovoreno pitanje:"Voliš li me?"
I odgovor: "Pa znaš..."
- "Ne, ne znam. Reci."
Muk. Zatvorena tema. Ma koliko mu i riječima željela pokazati osjećaje, nije joj uspijevalo. Tek ponekad, u tami noći ,kada prsti i usne zasviraju poznatu melodiju po tijelu onog drugog, šapne mu tiho:"Volim te. Jako. Previše."
"Sve bih dala da ga u ovom trenutku mogu zagrliti,
poljubiti, rukom mu proći kroz kosu, glavu nasloniti na njegovo rame, da mogu posmatrati njegovo lice i oči u kojima je čitav moj svet.
Samo kraj njega i u njegovom zagrljaju ja se osećam sigurno. Samo na tom ramenu, s tim rukama oko struka.
On je moje skrovište kad hoću da pobegnem od lažnih lica, čudnih ljudi i njihovih priča. On je jedini koji mi donosi osmeh na lice, a da pritom ne kaže ništa."

"Pa dobro, volim ga. Volim ga u svakom smislu te reči. Volim svaku njegovu manu, svaku vrlinu. Jednostavno ga volim. On je moja najlepša knjiga, roman koji želim vječno čitati."
"Prvi put je bilo teško rastati se od tebe, mnogo teško. Tešila me činjenica da te možda nisam potpuno izgubila, jer je ovo naš prvi rastanak. Vratit ćeš se, razgovarat ćemo. Nadoknadit ćemo izgubljeno vreme. Nada je ubijala tišinu koja se stvarala među nama.
Sada je druga stvar. Sada ne želim vratiti vreme, ne želim ni raspravljati, niti razgovarati.
Ne želim te imati, niti vratiti. 
Sada se želim sebi posvetiti."
"Možda bih i mogla pronaći neke reči da opišem osjećaje sa kojima se moj razum bori. Možda kad bih tražila, kad bih sve rečnike sveta prevrnula i istražila, možda bih pronašla prave reči za njega, za ove osećaje i za nas. Ali sumnjam da postoje riječi koje bi opisale i dočarale ovu ljubav i njenu snagu.
On nije bilo ko. Znam. Vidim. Osećam."

"Obećao sam joj da ću je nazvati sutra. I nisam je nazvao niti jedan sledeći dan. Nikad je nisam nazvao. Ne znam koji mi je vrag bio, možda sam mislio da će ona čekati, kao i vreme koje je bilo između nas. Ali sam se prevario. Nije me sačekala, a nije ni vreme."

''Ja ne razumem kako mozeš da se smiješ ceo dan, a uveče da plačeš? Kako se slike nikad ne menjaju, ali ljudi na njima da? Kako najbolji prijatelji mogu da postanu najgori neprijatelji, ili kako je čudno kad ti najgori neprijatelj postane najbolji prijatelj. Kako se "zauvek" pretvori u nekoliko meseci za koje bi dao sve da ih vratiš. Kako možeš da odjednom odustaneš od nečega bez čega pre nisi mogao da živiš. Kako su neke osobe nekad htele da provedu svaku sekundu s tobom, a sad im je teško da odvoje nekoliko sekundi svog vremena za tebe. Kako te ljudi izbrišu iz života, samo zato što je to lakše nego ispraviti stvari."

''Teška je noć iza mene.. noć tuge, patnje i boli. Noć puštenih suza, samo za njom.  Jedna od onih mojih noći kad sve ode, kad sve padne u vodu, kad najradije poželim da me nema, ili da jednostavno nisam ovde gde sada jesam. Noć kada mi fali ona, fali više nego ikad. Sve bih dao da je tada bila kraj mene, u mom zagrljaju.
Noć kada mi fale njeni dodiri, noć kada mi fale njeni poljupci, noć kada mi fali
njeno 'Volim te'.''


"Ti bežiš od osećaja koji se već dugo bore negde duboku u tebi. Inatiš se, prijatelju. Ne želiš da priznaš sebi da je ona baš ta koja ti je prva misao kad se probudiš ujutru i zadnja kad legneš spavati. Inati se i dalje ali nemoj još dugo, jer takve kao ona nikoga ne čekaju, pa čak ni onog kojeg najviše vole. Ona ti spada u onu čudnu sortu žena, veruj mi."

Muškarci vole devojke koje...

...znaju šta žele
Samouverenost se ceni. Mnogi muškarci su naveli da ih odbijaju žene koje koje isuviše žele da udovolje drugima. Umesto toga, žene koje znaju šta žele i ne boje se da to traže, opisane su kao atraktivne, seksi i poželjne.
...znaju da ih nasmeju
Smisao za humor je važan muškarcima isto kao i ženama. Veza koja nema dobar dio smeha vrlo brzo postaje dosadna, ako uopšte i počne. Veselo, neopterećeno ili smešno - nije bitno, sve dok kapirate međusobne šale i ne plašite se da bacite dostojanstvo u vetar i ponekad budete blesavi.
... da brinu o sebi
Da, izgled je našao svoje mesto na listi. Ali niko nije naveo lepotu ili sjajne noge kao kriterijum. Umesto toga, izgleda da su bitni negovanost i stil. Muškarci su priznali da žele da žena troši vreme na svoj izgled i da generalno bude uredna i organizovana, a da pritom izbjgne kategoriju skupo održavanje.
...dele ista interesovanja s njima
Ako se ne možete složiti šta da radite zajedno, postaje komplikovano da se ostane zajedno. Momcima je važno da devojke dele bar neka njihova interesovanja (ili da barem budu otvorene prema njima). Bilo da ih interesuje penjanje ili stari filmovi, veoma bi voljeli da to podele sa vama. Čak i ako to baš i nije za vas, jednostavna zainteresovanost i otvorenost uma prema njihovim poslovima i hobijima je dovoljna da zadovolji njihovu potrebu da ih razumete.
...znaju da ih  iznenade
To baš i nije neko iznenađenje - spontanost je veoma visoko rangirana kao poželjna osobina kod žena, i ako to podrazumeva različite definicije. Za neke je to mogućnost da odluče u trenutku, ili da generalno imaju pored sebe osobu sklonu avanturi. Za druge je dovoljno da žene razmišljaju na drugačiji način od njih i da ih iznenade svojim izgledom, predlozima ili delima.
...znaju da impresioniraju
Mnoge žene dobijaju poruku da se muškarci plaše ili da se osjećaju ugroženima od strane inteligentnih i moćnih žena, ali to je čista fikcija. Momci žele nekog koga mogu da poštuju. Oni su naveli inteligenciju kao veoma poželjnu kategoriju, a veći broj njih je priznalo da žele ženu koja je inteligentnija od njih samih. Snaga je zaista lepa, tako da se nemojte plašiti da istaknete svoje najbolje kvalitete.
...znaju da se usprotive
Ne govore nam to uvek u lice, ali momci tvrde da poštuju ženu koja radi po svome, čak i kada to nije u skladu sa onim što oni žele. Nezavisnost je snažna i privlačna, i predstavlja plus kada on zna da ste dovoljno autonomni da budete svoja na svome i da se dobro zabavljate bez njega.
...kažu stvari otvoreno
Momci ne vole da se igraju igara ili da pogađaju šta žena želi, tako da ih privlači iskrenost, časnost i mogućnost da se otvoreno komunicira. Ako se izrazite jasno o onome šta osećate, on na to može da reaguje, a da ne gubi vrijeme pokušavajući da pogodi šta se dešava. Oni nisu baš u stanju da čitaju naše misli i svesni su toga. Biti iskren o tome kako se osećate jeste lakše za sve.
...znaju da brinu o partneru
Oni su zainteresovani za ženu koja je saosećajna. Djevojka koja je centar sopstvenog univerzuma može da bude interesantna u početku, ali veoma brzo dosadi, a muškarci žele da budu tretirani sa isto onoliko dobrote i poštovanja koliko i žene. Oni takođe primećuju kako se mi ponašamo kada nisu u pitanju oni sami: zabadanje noža u leđa i razmaženo ponašanje su veliki razlog za odbijanje.

Zato mene muškarci vole. ;)

Makica (stihovi)

"Ljubio sam druge, ali ni jedna se ne ljubi kao ona... ni jedna nema taj okus usana, kakav je njen.
Spavao sam sa drugima, ali ni jedna nema tu strast. Ona je bila živa vatra...
Šetao sam druge, ali ni jedna nije imala taj ponos, čak i dok je hodala.
Pio sam sa drugima, a samo mi je ona u glavi bila...
Druge su radile šta sam ja hteo, samo sam ja radio šta je ona htela.
Svaki pokušaj drugu da zavolim, ostao je samo pokušaj..."

"Druže, sreo sam je neku noć u diskoteci, bila je sa svojim novim dečkom.

-Šta si uradio?!

-Ništa druže... Gledao sam kako je drugi drži u naručju i kako skupa uživaju u mojim i njenim pesmama...

-To znači da je ne voliš više?

-Ne, druže moj... To znači da je volim toliko, da nisam želeo da joj kvarim sreću, jer čuo sam da je srećna...

-Čuo si? E moj prijatelju... Izgleda da te jedino nije uspela naučiti da ne veruješ drugim ljudima.

-Zašto kažeš to?

-Zato što je ona baš tu noć otrčala tebi u zagrljaj, a ti si je oterao.
Rekla ti je da je alkohol jedina stvar koju nije volela kod tebe, rekao si joj da piješ zbog nje.
Rekla ti je da joj nedostaješ, rekao si joj da ide svom novom dečku.
Okrenula se i uplakana mu se vratila, a ti si vikao da je voliš!

-Kako ti sve to znaš, druže?

-Zato što sam ja prišao njenom dečku i rekao mu da se skloni od nje, da ona samo tebi pripada...
Prijatelju, treba da prestaneš da piješ.

-Ne mogu druže... Alkohol je jedini koji mi pomaže da je makar na trenutke zaboravim..."


"Nisam imao ništa, a i to 'ništa' njoj je bilo dovoljno. Branili su nam da se volimo, ali smo se skupa borili protiv svih...
Uz nju sam naučio šta je život pravi, ipak, prošla je više od mene. Počeo sam polako da shvatam da je danas teško naći devojku poput nje. Devojku kojoj će sasvim dovoljna biti moja ljubav, jer ja nemam više da joj pružim... Ta moja shvatanja su na kraju uzela svoj danak. Izgubio sam je.
Postao sam toliko paranoičan da sam joj kontrolisao čak i vazduh koji je udisala... Više nije mogla, i ostavila me je.
Najradije bih joj utonuo u zagrljaj, ali ne mogu... Opet bih radio iste stvari, a znam da ona voli svoju slobodu više od ičega. Ne bih podneo da je po drugi put izgubim.
Volim je i dan danas, a znam da i ona mene voli... Zadovoljiću se time."


"Znam da više nije moja, ali... bolelo me je svaki put kada sam je video u nekom muškom društvu. Znam da me je tada volela i da se trudila da me zaboravi, ali joj ja nisam dao.
Voleo sam da je javno povređujem, ljubio sam druge na njene oči, hteo sam da mi vrati na isti način, makar da bih je mrzeo... ali ne. Bila je isuviše pametna. Povređivala me je tako što mi je posle svakog mog ispada gledala ravno u oči i govorila mi: "Dobar si ti dečko. Znam da me tražiš u svakoj, želim ti od sveg srca da me u nekoj i pronađeš." i odšetala bi onako damski, baš kao i uvek.
Znam da je kući plakala svake večeri, znam... Tačnije, ne znam, to je samo nešto što bih ja želeo..."


"Napet sam bio danima... nešto me je stezalo u grudima, kao da je srce htelo da iskoči. Osećao sam nemir u duši, kao da mi je nešto govorilo da je gubim, da je sve manje moja, a sve više njegova.
Nisam to mogao podneti. Video sam je, i po načinu na koji je ćutala, shvatio sam da je kraj... Dugo smo stajali tako, sami, u mraku i tišini... Imao sam potrebu da joj umesto lepih stvari kažem sve ružne. Plakala je, vrištala i udarala me... Da sam joj rekao šta sam stvarno mislio, pamtila bi me po lepim rečima, i noć bi se završila tiho, a ovako sam po poslednji put osetio njenu žestinu... i siguran da me sada mrzi... Makar oseća nešto prema meni."


                                       █║▌│█│║▌║││█║▌│║▌║ © ΘRIGINAL Makica

Đorđe Balašević (citati II)

"I onda shvatiš da onu pravu sretneš samo jednom u životu... i nikada više. Da su samo jedne najdraže oči, samo jedan zagrljaj u koji se savršeno uklapaš, jedan osmeh kojem se uvek obraduješ... I onda kada sve to izgubiš, ceo život tragaš za takvom jedno, pravom... ali je nikada ne nađeš. I sa svakom pogrešnom, uvek se vraćaš njoj, jedinoj pravoj, koja je daleko našla ono što joj ti nikada nisi pružio... a mogao si."


"Ispružila je svoju ruku i stavila je na moju, smejući se tako lako i otvoreno-bez napora, da sam od tog trenutka odlučio da je volim..."


"I eto, rastali smo se... baš onako kako sam i mislio da će biti, ali nisam mogao priznati sebi. Ubi me tišina koja je ostala. Posle svega smo samo poznanici, dvoje ljudi koji su sada ništa, a nekad' su bili sve... Nisam tužan. Ne, stvarno nisam, imam jedno lepo sećanje. Ne lupa mi srce više kada me nazoveš, valjda to tako ide... Valjda sam se već jednostavno umorio...
Ne brini, i dalje si mi draga, ali onoliko koliko mi je drag neko koga sam davnih dana pustio... Tek onoliko da ponekad poželim da čujem da si sretna... samo toliko."


"I uvek ostaje ona osoba, koje ćeš biti željan celoga života i onaj strah dok brojiš pobede i poraze... Nekim pričama o ljubavi uvek fale poslednje stranice..."


"-Znaš li da čuvaš tajnu?
Izgovorio sam to šapatom, prešao na "Ti", i ona je onako zaverenički brzo klimnula glavom.
-Trgao sam se!
-Znaš? E pa onda neću ništa da ti govorim!
Meni treba neko ko će sve odmah izbrbljati svojoj najboljoj drugarici... Ne zezam se! Ako joj nećeš još večeras javiti da sam lud za njom, onda je bolje da ti ni to ne priznajem... zaboravi..."


"Upoznao sam ovaj grad tragajući za ulicom kojom prolaziš..."


"Šta da ti kažem za svoje bivše ljubavi? Da samo jedan je bio poseban? Bi li ti išta to značilo? Kad i ti i ja isti smo... Oboje imamo nekog koga više nemamo."

"Osudio sam je na ljubav sa mnom, bez prigovora i šanse za pomilovanje. Osim, možda, poneki poljubac u vrat, tu i tamo. Bila je baš onakva kakvu sam oduvijek htio, pametna budala. Pametna za druge stvari, budala da izabere mene."

"Pa što?! Da su tuđe pjesme možda bi nekako drukčije izgledalo, ovako su moje i ja radim što hoću! Neću valjda u svojoj pjesmi napisati da me ostavila.''